КАНТ И ВИТГЕНШТАЈН О МИСАОНИМ ЕКСПЕРИМЕНТИМА И ПИТАЊЕ ТРАНСЦЕНДЕНТАЛНИХ АРГУМЕНАТА

Сажетак

Потребно је преиспитати П. М. С. Хакерову процјену Кантових и Витгенштајнових филозофских афинитета и питање Витгенштајнове наводне употребе “трансценденталних аргумената”. Прво, Алфред Норманово читање Трактатуса Логико-Философикуса као мисаоног експеримента добија ревизију како би се развило гледиште Критике чистог ума као мисаоног експеримента великих размјера који дијели важне логичке карактеристике с Трактатусом. Потом се поставља питање јесу ли средњи Витгенштајн и предкритички Кант користили било какве мисаоне експерименте који би се једнако могли окарактерисати као “трансцендентални аргументи”. Рационална реконструкција аргумената оба мислиоца спроводи се у свјетлу савремене литературе о мисаоном експериментисању. Новост и релевантност овог приступа је нагласак стављен на врло занемарену сродност између Канта и Витгенштајна, наиме систематску употребу мисаоних експеримената у њиховим епистемолошким потрагама. Закључци су: и) Витгенштајнова и Кантова магна опера могу се посматрати као филозофски мисаони експерименти који покушавају испитати границе језика односно границе могућег искуства; ии) оба филозофа су развила аргументе који се могу означити трансценденталним, макар само с методолошког стајалишта; и иии) неки кључни аргументи које је изнио средњи Витгенштајн у одређивању структуре визуелног простора могли би се боље окарактерисати као мисаони експерименти него као трансцендентални аргументи.