КРИТИКА СЦИЈЕНТИЗМА И ГРАНИЦЕ РЕФЛЕКСИЈЕ: ХАБЕРМАС И ХАЈДЕГЕР

Сажетак

Рад анализира Хабермасову тезу о порицању рефлексије у контексту критике савременог сцијентизма и метафизике, доводећи је у дијалог са Хајдегеровим филозофским пројектом. Полазећи од традиције Франкфуртске школе, показује се да и филозофија и наука дијеле заједничке позитивистичке претпоставке, које се огледају у некритичком прихватању предметности и инструменталне рационалности. Хабермасов позив на обнову рефлексије тумачи се као покушај превазилажења ових ограничења кроз критичко и еманципаторско мишљење. Међутим, рад упућује да се унутар Хајдегеровог приступа проблему позитивизма могу изнаћи ставови који указују на радикалнији приступ наведеном проблему и то тако што је њима доведена у питање сама рефлексија, мишљење и филозофија као таква. Узимајући у обзир Хајдегеров концепт заборава бивствовања, чини се да се и позив на обнову рефлексије већ налази унутар позитивистичког хоризонта који номинално покушава да превазиђе. У раду ћемо размотрити питање да ли се унутар Хајдегерових филозофских полазишта заиста могу изнаћи ставови који су темељнији од претходно наведених захтјева за радикалном филозофском самокритиком основних принципа мишљења коју налазимо код представника Франкфуртске школе.