Сажетак
Филозофија је кроз историју имала многе улоге и задатке. Још од Сократа, стоика и Епикура, један од задатака филозофије био је и неговање душе човека. Кроз филозофију, као љубав према мудрости, човек се учио вођењу доброг живота, постизању истинске среће, задовољства и унутрашњег мира. Тај смисао никада није престајао бити унутрашња сврха филозофије, иако је кроз историју та сврха често бивала маргинализована и заборављена. У средњем веку, филозофија је редукована на „слушкињу теологије”, користећи се као пуки органон за извођење доказа приликом схоластичких расправа о природи Бога и човека. У италијанској ренесанси, од средине 14. века, филозофија је поново проговорила језик античких мислилаца, питајући се о смислу индивидуалног живота. Модерне филозофије рационализма и емпиризма вратиле су се човеку као субјекту, али углавном да би испитивале његове спознајне способности и његову логичко-емпиријску везу са светом (објектом). Филозофија немачког идеализма представља врхунац тежње да се филозофија формира као системска спекулативна наука и чисто појмовно знање. Позитивизам, под утицајем природних наука и математичке логике, враћа „мајку свих наука” у подређени положај слушкиње, али овог пута слушкиње посебних наука. Као реакција на такво саморазумевање суштине филозофије, настаје филозофија егзистенције, која ће као свој задатак поставити разумевање људског бића као конкретне и непоновљиве егзистенције бачене у свет.
