Сажетак
У раду аутор настоји да пружи приказ образовно-васпитног програма који носи назив „филозофија за децуˮ. Уобичајена је интелектуална пракса да се филозофија схвата као високо-интелектуална делатност доступна посвећеним групама људи, који су се обично школовали и професионално профилисали за бављење филозофијом. „Филозофија за децуˮ проблематизује такво (класично) схватање филозофије као езотеричне, академске дисциплине. Показује се могућност филозофског истраживања које би било доступно млађим узрастима и прилагођено основношколском образовању. Та едукативна пракса, коју подржава мноштво емпиријских доказа и примера, не само што трансформише наше разумевање деце у класичним теоријама учења, унапређује њихове когнитивне и социјалне вештине, већ ревитализује наше схватање филозофије. Од самих почетака, тамо где се филозофија неговала она је стајала у тесној вези са демократском праксом заједница. Један од начин да филозофија (поново) постане ствар праxиса друштва као целине, а не само једног његовог дела, тиче се могућности успостављања комуникације између филозофије и деце као „природнихˮ филозофа и оних „на којима свет остајеˮ.

