Брунова филозофија бесконачног свемира као антитеза коначним системима космологије

Сажетак

У овом раду, аутор ће приказати филозофију природе (космологију) Ђордана Бруна, у којој се идеја онтологије бесконачности супротставља схватању свемира као коначног, или ограниченог система. За почетак, осврнућемо се на Брунов стил и методу, као и утицаје који су одредили смер његовом мишљењу. Затим, биће изнет Брунов став по питању Коперникове идеје хелиоцентизма, као и разлози који су подстакли Бруна да критикује и превазиђе Коперникову идеју. Један од битнијих разлога који је удаљио Бруна од Коперника јесте разлика у поимању величине универзума. Бруно у коперниканској идеји види остатке традиционалне науке у погледу методског приступа, те ће се срж Брунове критике Коперниковог учења и оног схоластичког односити на поимање свемира као ограниченог, тј. геометријски уређеног. Геометријска метода, према Бруну, ограничава свемир, те се поставља питање природе и смисла границе, као и односа границе и празнине. Бруно ће геометријску методу заменити тзв. природном филозофијом чија је суштина изражена у интуитивном и спекулативном сагледавању општег онтолошког става бесконачности. У последњем параграфу ће бити приказана Брунова онтологија природе као структура бесконачног. Закључак или циљ рада односи се на сучељавање ограничених система свемира и свемира као бесконачног пространства и израза божанске моћи.